про
нас пишуть:
Ала
Татаренко
Магично кружење књига:
Данило Киш у Украјини
Можда би било паметније да сам се определила за неки други облик саопштавања, научни чланак или студију, где бих књижевно-критичка документа могла да употребим на уобичајени начин. Али две ме ствари спречавају у томе: непогодност да се жива, усмена сведочења поузданих људи (и моја властита!) наводе као документација; а као друго: нисам могла да се лишим задовољства приповедања...
Блиске пријатеље одају исте омиљене речи, поштапалице које попут лозинке обележавају круг "упућених". Преводиоци често пута ухвате себе како говоре и размишљају на начин својствен "њиховим" писцима. Зато сам свој текст о Кишу почела заправо Кишовим речима које су, позајмљене за ову прилику, постале и моје. Од првобитне намере да напишем чланак на задату тему Рецепција стваралаштва Данила Киша у Украјини одвратила ме је чињеница да о томе постоји веома мало писмених (односно штампаних) трагова. Колико ми је познато, овај сјајни писац није имао среће да буде предмет литерарних анализа неког од наших истакнутих књижевних критичара. Украјински читалац за сада, у недостатку боље варијанте, мора да се задовољи, углавном, скромним истраживањима потписнице ових редова. А и да кренем у анализу тих чланака из перспективе споменутог проблема, потписавши овај текст неким уметничким именом, ни поред све могуће у том случају објективности не бих могла да дам праву слику, јер моја оптика као преводилаца и књижевног критичара "покварена" проучавањем бројних студија о Кишу, уживљавањем у његов свет и свет његовог језика. А то никако не служи очувању аутентичности рецепције, нити даје представу о томе шта значи за украјинску читалачку публику писац "Гробнице за Бориса Давидовича" или "Енциклопедије мртвих".
Али, била сам сведок и учесник занимљивих и често неочекиваних догађаја, изненађујуће оштрих дискусија и преко ноћи расцветалих интелектуалних љубави чији се заједнички именитељ зове ДАНИЛО КИШ. И, као појединачни "рецептор" у великој машини националне рецепције, нудим вама, "рецептори" српски, своју причу о писцу који ми је променио прилично живот. Захваљујући њему постала сам преводилац.
Киша сам видела једанпут, у пролазу, тек накнадно сазнавши ко је био високи човек чије ми се лице учинило однекуд познато. ("Зар не знаш, ко је то био? Данило Киш!"). Разочарање због ових речи, које су стигле са безнадежним закашњењем, растопило се у благом осећању нестварности које дају успомене. И улични сусрет са једним од најпознатијих српских књижевника све више ми је личио на сан. На причу коју сам толико пута испричала да сам сама почела сумњати у њену истинитост.
Али, ништа у животу није случајно. "Далеки и тајанствени путеви" опет су се укрстили - на пролеће 1998. године, сасвим неочекивано, добила сам понуду новоосноване издавачке куће "Класика" из Лавова да преведем "Енциклопедију мртвих" (то је било прво Кишово дело, објављено у Украјини као књига - "Мансарда" у преводу Олене Дзјубе појавила се нешто раније у једном од кијевских часописа) . Била је то велика част, али још већа одговорност. Уредник едиције Иван Лучук, књижевник и научник, храбрио ме је речима: "Па увек си волела Киша!", а обавезни печат случајности био је у томе што је "Енциклопедија мртвих", тада једини примерак у целом граду, управо стигла у пошиљци Народне библиотеке Србије која заједно са Библиотеком Матице Српске поклања украјинским славистима могућност да уживају у читању највреднијих дела српске књижевности.
Кишова "Енциклопедија" одмах је наишла на срдачан пријем, посебно млађе читалачке публике. Изгледа да су такву књигу чекали, слутили њено постојање, и зато се она неминовно морала појавити. Имала сам прилику да више пута разговарам о њој са људима, опчињеним њеном метафизичком тугом и горком опојношћу сумње. Била сам учесник ТВ-емисија, посвећених Кишу, једна од којих представља веома успели покушај стварања вишедимензионалног портрета писца. Интелектуална и емотивна реакција аутора емисије Ирине Старовојт може да послужи као оно већ споменуто живо, усмено сведочанство поузданих сведока. Питања која ми је постављала одавала су радозналост, рођену радошћу открића. Ирина се трудила да стави у емисију што више података о писцу, да завири у његов стваралачки свет, да илуструје нас разговор фото-портретима Киша, али и упечатљивим и помало тајанственим фрагментима из неких филмова као тлом за читање одломака из "Енциклопедије мртвих". Говориле смо о љубави и смрти, о позицији интелектуалца у друштву, о књигама и читаоцима, о будућности књижевности... Говориле смо о Кишу.
Један од најпознатијих украјинских писаца Јуриј Андрухович приредио је у оквиру својих предавања за последипломце (која су посећивали и многи који то нису) дискусију о стваралаштву Данила Киша. Као један од учесника имала сам прилику да сазнам о још једном путу којим су дела аутора "Пешчаника"стизала у Украјину. Ради се о пољским преводима који су, као и у случају дела великог броја других славних светских писаца, служили као прозорче у свет иностране, али не баш увек стране књижевности. И Ј. Андрухович испричао је о томе како је заволео тог писца, чији су јунаци за њега дуго година говорили пољски.
А за неке наше људе, посебно за оне, коме читање књига није професија већ само задовољство, Киш је био ... украјински писац. Ствар је у томе што су оснивача града Лавова звали Данило, а презиме Киш може да буде и украјинско (украјинска реч "киш" у преводу на српски значи и велику корпу, и табор запорошких козака...). У резултату добили смо типично украјинско наглашавање пишчевог презимена у генитиву, и за неупућене зазвучало је оно "нашки" (срећом, у овом случају није дошло до украјинске промене самогласника и/о, јер испало би да читамо "Енциклопедију мртвих" од ... Коша).
Разговори и дискусије о Кишовом стваралаштву добили су нову, много драматичнију димензију кад је почело неславно NATO-бомбардовање Југославије. Све мање се говорило о књижевности, све више - о политици. Мој реферат "Хоће ли књижевност постати "енциклопедијом мртвих"?" везан за стваралаштво Киша, а и за актуелне догађаје, изазвао је бурне реакције на једном међународном научном скупу у априлу 1999. године. Најбучнији су били они који нису читали Кишове књиге, али су зато неодољиво подсећали на њихове јунаке...
Исте 1999. појавио се тематски број "Југославија. Косово. Европа" независног културолошког часописа "Ји", чији главни уредник, лавовски филозоф и политиколог Тарас Возњак заједно са колективом аутора покушао да створи вишестрану, лишену поједностављене новинске ангажираности слику косовског проблема. У условима медијске блокаде у којој се нашла Југославија било је неопходно дати што упечатљивију слику њене културе. Зато је читалац овог броја, по нашем мишљењу, требао да се упозна са стваралаштвом најбољих српских писаца, и, наравно, Данила Киша (часопис је том приликом објавио његове приче "Нож са дршком од ружиног дрвета", "Механички лавови", "Дуг", а такође његове текстове "Цензура-аутоцензура" и одломак из књиге "Homo Poeticus"). Мени је припала част да напишем чланак о омиљеном књижевнику ("Витез сумње Данило Киш").
Име Киша спомиње се још у једном објављеном у часопису "Ји" тексту, и то у прилично неочекиваном контексту. Турски писац Недим Гирзел у чланку "Порушени мостови" сећа се погреба Данила Киша - "истакнутог балканског писца": "Српско Удружење писаца сахранило га је уз велику помпу према православном обреду, Данила Киша, грађанина света и сина Јевреја". ( За Н. Гирзела то је био наговештај ратне трагедије на просторима бивше Југославије: у Хрватској, а касније у Босни). У емисији посвећеној промоцији "југословенског" броја часописа овај чланак је постао повод за дискусију о томе како убојито убедљиво може да делује полуистина...
Али, спремни и већ вични да се бранимо од оптужби да "навијамо за Србе", нисмо знали да ће најоштрија дискусија почети много касније, а повод ће бити... наравно, Данило Киш! Реномирани и утицајни часопис "Критика" крајем 2000. године објавио је преглед четири најновија броја часописа "Ји", посветивши највише места броју "Југославија. Косово. Европа". Аутор рецензије кијевски културолог Дијана Клоцко види објављене у њему текстове (осим Д. Киша, спомиње М. Павића, М. Капора, Ј. Михајловић и С. Жижека) као "песницу, у којој је стиснута загонетка-одгонетка неминовности насиља на Балкану"). Она сматра: "Опасност, која може у будућности да доведе до експлозије, чини се, постоји чак у стваралачким методама балканских уметника, који од материјала културе стварају снажно поље опасних провокација. Тамо где би требао да царује мир, сагласје и поштовање, никну увреде и неспоразуми."
Као пример таквог "субверзивног деловања књижевности" критичарка наводи приповетку "Механички лавови" из "Гробнице за Бориса Давидовича": "Причајући о доласку вође француских радикала Едуарда Ериоа у Кијев у новембру 1934. године, Киш користи и чињенице и документа тако да почињеш осећати тадашњу реалност као реалност данашњу. И баш у том тренутку апсолутног поверења у обавештеност писца, дотични прави прави кулбит, деформирајући у читаочевој рецепцији не само историјску перспективу, већ и важност културних вредности. Ово се тиче описа фресака Софије Кијевске и самих њених просторија. Јер све, што описује Данило Киш, он је видео и чуо 70-80-их година, када је већ било спроведено реновирање и њега, госта са Балкана, за време разгледања Софије Кијевске стварно је могао да прати "историчар уметности". Док 30-их година ни сјаја мозаика, нити фресака са византијским мотивима, нити жена-византолога, обавештених толико добро да би могле држати такве говоре, напросто није могло бити, јер све се то у Кијеву појавило тек у другој половици века." И даље: "Таква малена "намештаљка" невина је само на први поглед, јер у резултату необавештени украјински читалац (овде се не ради о томе како ће доживети тај поступак други народи), добија солидну дозу јетког односа према историјском споменику од светског значаја. А код обавештеног скоро аутоматски се јавља одбојност према иронично-саркастичној пишчевој позицији. "Дупло дно" такве манипулације састоји се и у томе, што замену временских координата и културних кодова стимулишу не Кијевљани, већ Лавовљани. Солидаризирају се са балканским писцем ради демонстрације своје независности у односу на културно наслеђе Кијева. Смешно? Страшно? Измишљено?... Кад јединствени у смислу концепције број украјинског независног културолошког часописа носи и такве потенције насиља над историјском свешћу Украјинаца, јавља се искушење да размислимо и о лику Украјинца уопште, и о границама независности посебно."
Нисам могла да одолим искушењу да наведем што потпунији текст чланка на који смо ми, чланови уредништва часописа "Ји", одговорили у писму објављеном у следећем броју "Критике". Дакле, Киш се опет нашао под унакрсном ватром! Али, ако је српској читалачкој публици све објаснио кроз брилијантну полемику са Д. Јеремићем, није објаснио украјинској! Нисам се сетила раније, а можда још није касно да предложим да "Гробницу за Бориса Давидовича" продају само у комплету са "Часом анатомије"... Занимљива је пак чињеница да овај пут писца критикују не због преписивања "Историје руске уметности" Л. Реоа, већ због суште супротности том "злочину"! Као што је познато, Киш је бранио своје право да цитира споменуто дело, искрено верујући да је оно сведочанство, докуменат. Откуд онда иронично-сатиричан однос према историјском споменику, који се привиђа поштованом аутору рецензије?
Као што следи из наведеног скоро у потпуности одломка из чланка Д. Клоцко, "Механички лавови" постали су повод за дискусију о "унутрашњим", украјинским стварима. И ја сам, као преводилац "оптужене" приповетке, постала сумњива сународницима из престонице, и уредништво часописа "Ји", а заједно са нама и сви остали Лавовљани испали су непријатељи културног наслеђа Кијева... Немајући куд, наступили смо са предлогом да се у борбу против "насиља над историјском свешћу" укључе и други народи: да се у Француској забране романи А. Диме, да размислимо о утицају постмодернистичких историјских романа. Или да кренемо путем неких славних историчара који су у име светле будућности "уносили исправке" у прошлост. Зар и преводиоцима саветују да крену тим путем?
Испричана прича, да би била истинита, морала би бити испричана на неколико језика - јер је ситуација прилично позната не само код нас. А језичка баријера, који покушавају да превладају преводиоци, често, ништа мање успешно, замењује се зидом културолошко-идеолошких неспоразума који дижу понеки критичари.
Али, без обзира на упозорење о замени културних кодова, "Гробница за Бориса Давидовича" појавила се у украјинском преводу, у истој "Класици", 2000. године. Оригинал ове књиге поклонио ми је улични продавац са Студентског трга у Београду. Није хтео да узме новац кад сам споменула да ми треба за превод. На корицама тог издања из 1977. било је Коло среће које се и сада врти. За оне студенте факултета журналистике које њихов професор изненађује питањем зашто је за јунака приче "Посмртне почасти" изабран Украјинац. За оне који немају храбрости да отворе књигу са насловом "Енциклопедија мртвих" и за оне који жале што су је већ прочитали до краја. За оне који су пратили јунаке "Гробнице за Бориса Давидовича" на њиховом путу до спознаје и за оне који тек стоје пред тајном нове, неотворене књиге. Још увек траје украјинско путовање Данила Киша. Магијско кружење књига се наставља.